Čitam danas jedan status na Fejsu, koji kaže: „Hoćete li kafu ili čaj, dok čekate da se prave vrednosti vrate u modu?“ Slagala bih da se nisam nasmejala tragikomediji. Ipak, ja bih kafu. Srednju.
Nije mi problem da čekam, zato što verujem da postoji mnogo ovakvih ljudi, koji poseduju više od životinjskog instinkta. Koji imaju jednu ženu ili jednog muža. Koji traže i nađu onu jednu osobu koja njima vredi više od nekih drugih deset. Koji u jednoj osobi mogu da pronađu sve što im je potrebno, a da ne izgube sebe. Optimistično, zar ne?
Sećam se da sam jednom na trafici kupovala kikiriki, dok su mi se iza leđa za ruke držali potencijalni muž i njegova koleginica sa posla. Sećam se da sam godinama bila u zabludi da su najbolji prijatelji. Sećam se, ali i dalje sam optimistična. Međutim, ni mi optimisti ne možemo da žmurimo pred realnom situacijom, koja se otela kontroli. Obrnut sistem vrednosti dao je primat fizičkim nad duhovnim, kvalitetnoj odeći nad kvalitetnoj ličnosti. Kul je odavno u istom metru kvadratnom imati dve devojke, dok jedna od njih misli da je kul imati samo jednu. Kul je zbariti neku žensku, dok kod kuće čekaju žena i dvoje dece. Kul je toj istoj ženskoj osobi, često neiskusnoj, kukati nad sopstvenim životom i u paralelnom svetu pričati o nepostojećem razvodu. Kul je da ta ista devojka jedva čeka kafu sa svojim drugaricama i ispriča im kako je uspela da zamaže svom dečku oči pričom da je bila kod tetke iz Barajeva dva dana, a sjajno se provela sa svojim kolegom sa posla za vikend u banji kod Subotice. Ima ženu i dvoje dece, ali, ništa ozbiljno.
Mnogo toga je kul i mnogo toga u modi. I mnogo toga je „ništa ozbiljno, dok se ne oženim ili dok se muž ne vrati sa puta“. Veze i brakovi krcati nesigurnima i onima koji misle da im svet nešto duguje, jer se nisu iživeli u sedamnaestoj. I šta uopšte znači “iživeti se”?
Zamislite svet u kom se svako vraća svojoj kući. U kom ljudi prave izbore kojima ne štete drugima i ne prave ih budalama. U kom ljudi ne mare za svoju stranu kreveta. Ne znam za vas, ali ja biram baš takav svet.
Ne bih da pričam mnogo o neverstvu. Znate da je normalno da se ljudi čude ako ste verni. Da vas gledaju kao naivnu budalu. Ako ste mladi, da vam savetuju da se iživite. Znate, postoje ljudi koji imaju partnera i žive kao u kavezu, jer su zarobljenici sopstvenih života i izbora. A postojimo i mi, koji živimo i volimo punim plućima, i to u isto vreme.
Da ne pričamo mnogo o onima koji su odbili kafu ili čaj i prepustili se sudbini. Prepustili se na milost i nemilost zarobljenicima sopstvenih sudbina, nezadovoljnim saputnicima, koji će utehu potražiti u nekom drugom domu, jer je tako mnogo jednostavnije. Da ne pričamo o onima koji ne razumeju šta je ljubav, a koje niko nije naučio da speluju dve teške i čudne reči, koje se danas retko gde mogu čuti: poštovanje i lojalnost. Pričajmo o onima koji su spremni da se svakodnevno zaljubljuju u istu osobu, iako ta osoba ne ide kod kozmetičara na svaka dva dana, nema platu 2000e ili živi kao podstanar. O onima koji znaju da ljubav ne postoji kao sebična. O svima koji pred spavanje u dalekoj zemlji maštaju o svojoj ženi i detetu, iako imaju zgodnu komšinicu. O onima koji svakog jutra požele istoj osobi dobro jutro.
O onima koji ne prate modu.